Kada noć oslušnemo, čućemo eho drevnih čekića kako udaraju o kamen, izgrađujući Hram čiji obris prevazilazi vidokrug ljudskog poimanja. Među tim zidarima ističe se jedna senka, ali senka koja zrači, Hiram Abif, Majstor nad Majstorima, o kome drevni spisi govore da je „sin udovice iz plemena Naftalijevog“.
Ovaj naizgled jednostavan opis nije slučajan. On je ključ. On je prvi prekinuti lanac bratstva, sećanje na Izgubljenu Reč i primarni simbol naše misije. Jer, braćo, i mi smo sinovi udovice.
Ko je naša Majka?
Ona nije samo žena koja je izgubila supruga. Ona je sama Priroda, ovaj svet Materije , lep i tragičan, pun senki i prolaznosti. Ona je Udovica jer je izgubila neposrednu vezu sa Onim što je Izvor svega, Ocem, Čistom Svetlošću, Duha. Njen Suprug se povukao u visine nedostupne očima, ostavljajući je da sama rađa i hrani decu koja su zaboravila svoje pravo poreklo. U tom smislu, naša Majka je istovremeno naše utočište i naš zatvor.
Kao što je brat Vilijam Blejk zapisao: „Ako bi oči naše bile otvorene da primimo beskonačnost, videli bismo da je svaki atom sveta pun života.“ Ali naše oči su zaslepljene materijom, a naša Majka, Udovica, plače nad nama, svojom decom koja su se zaigrala u prašini.  Ali ponekad se rodi sin koji u sebi oseća nezaraslu ranu, ranu razdvojenosti. Onaj koji se seća da nije samo telo. On je onaj koji žudi za Svetlošću.
To smo mi, braćo. Sinovi Udovice.
Naša misija je da budemo most preko ponora. Da pronađemo izgupljenu Reč koja će ponovo ujediniti Nebo i Zemlju. Mi smo radnici u materiji sa svešću duha. Naš čekić nije samo gvožđe, to je volja koja oblikuje haos. Naš uglomer nije samo drvo, to je razum koji meri odnos između stvarnosti i ideala.
Kao i naš Veliki Učitelj, Hiram, i mi smo zidari u Hramu koji se večno gradi. „Čovek je rođen da radi kao ptica da leti,“ rekao je brat Johan Volfgang fon Gete. A naš rad je sveto delo.
Bićem sin udovice znači stavovati na granici: između Grubo klesanog kamena (naših strasti) i Savršenog kvadera (našeg duhovnog potencijala). Naš rad se odvija u tom tankom, svetom prostoru, u prostranstvu gde se materija uzdiže u duh, a duh silazi u oblik. Kao što je Hiram u tišini svoje radionice izlivao bronzu, tako i mi oblikujemo svoje karaktere, tešemo grubi kamen da bismo se uklopili u zid Velikog Hrama Čovečanstva.
Šta znači reći „Ja sam sin udovice“ danas?
To znači priznati dualnost svog postojanja: da smo rođeni u svetu razdvojenosti, ali da nosimo u sebi seve jedinstva. To je zavet da ćemo tražiti Svetlost uprkos senkama, da ćemo slušati muziku sfera uprkos buci materije. Kao što brat Rudolf Štajner kaže: „Najveća tajna masona je sposobnost da se kroz materijalan svet vidi duh.“
Braćo moja, neka nas ova svest ne napušta ni trenutka:
Mi smo deca Majke Zemlje, ali i naslednici Nebeskog Oca. Mi smo poslati da povežemo ono što je razdvojeno. Da u svakom kamenu vidimo uspavanu svetlost. Da u svakom čoveku prepoznamo izgubljenog brata.
Dok god u sebi čuvamo sećanje na Hirama, dok god čujemo eho čekića naših predaka, naša Majka Udovica će znati da njeni sinovi nisu zaboravili. Da još uvek čuvaju vernost. Da još uvek traže Reč koja će je vratiti njenom Izgubljenom Suprugu.
I tada, braćo, tada ćemo zaista videti kako se Hram dovršava... ne u spoljašnjem svetu od kamena i maltera, već unutar nas samih, kada materija i duh postanu jedno, kada udovica i njen suprug budu ponovo ujedinjeni, a mi, njihova deca, zaista postanemo ono za čim smo uvek bili: Svetlost u telesnom obliku.
In hoc signo vinces. (Br. Z.P. 6024.)