"Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali, a nije trebalo, trebalo je živeti." 
— Ivo Andrić
Život je, dragi brate, poput velikog hrama koji gradimo kamen po kamen, svaki dan, svakim svojim postupkom. U tom hramu, strahovi su kao tamni uglovi koji skrivaju svetlo, ali mi, kao slobodni zidari, znamo da je svetlo uvek prisutno – samo treba podići ruku i dotaknuti ga. Ivo Andrić, naš Brat i veliki Nobelovac, u ovom citatu nas podseća na jednu jednostavnu, ali duboku istinu: toliko smo stvari u životu doživljavali kao pretnje, toliko trenutaka propustili zbog straha, a nije trebalo. Trebalo je živeti. Trebalo je živeti. 
U masoneriji, strah je poput neuglačanog kamena – grub, neoblikovan, težak. Ali kroz rad na sebi, kroz rad koji očisti suvišno, mi taj kamen pretvaramo u nešto lepo i korisno. Strahovi su nam, na neki način, alat za rast. Bez njih, ne bismo znali šta je hrabrost. Bez tame, ne bismo znali šta je svetlo. I baš kao što u loži svetlo simbolizira znanje i istinu, tako i u životu svetlo predstavlja ono što nas čini slobodnima – spoznaju da su mnogi strahovi iluzorni, da su samo sene na zidu naše svesti. 
Jer strah nije ništa drugo do varka – prepreka koja postoji samo dok joj pridajemo moć. On je lanac koji nas drži na mestu, ali uvek postoji ključ da ga otključamo. Taj ključ je spoznaja. 
U Masoneriji učimo da je put spoznaje put hrabrosti. Niko se ne rađa prosvetljen, niti postoji trenutak u kojem se istina odjednom otkriva u potpunosti. Ona se gradi, kamen po kamen, poput Hrama koji se diže ne rukama, već srcem i umom. Na tom putu, svaki naš korak napred je pobeda nad strahom, svaki izbor vođen razumom i vrlinom je cigla u našem unutrašnjem hramu. 
Kada se setimo naših inicijacija, setimo se trenutaka kada smo stajali pred nepoznatim, sa povezom na očima, nesigurni i uplašeni. Ali onda, kad smo skinuli povez, shvatili smo da je svetlo uvek bilo tu, samo što ga nismo videli. Istinska hrabrost dolazi tek kada odlučimo da prestanemo da se bojimo. To je bila prva lekcija – strah je često samo proizvod naše mašte, a ne stvarnosti. Ivo Andrić nam govori: "Trebalo je živeti." A šta je to živeti, ako ne biti prisutan u svakom trenutku, oslobođen od strahova koji nas sputavaju? 
U našem hramu, svetlo je uvijek prisutno. Ono nas podsjeća da su strahovi prolazni, ali da je život večan u svom smislu. Kada živimo u skladu s masonskim načelima – mudrošću, snagom i lepotom – mi prevazilazimo strahove i nalazimo smisao u svakom trenutku. Život nije samo niz događaja, već prilika da gradimo nešto veće od sebe, nešto što će nadživjeti naše telesne omote. 
Andrićeve reči odzvanjaju u srcu svakog Masona. Trebalo je živeti. Trebalo je zakoračiti, tragati, usuditi se. Trebalo je razumeti da je svaki izgubljeni trenutak u strahu trenutak koji nikada nećemo moći povratiti. Zato, brate, ako pred tobom stoji put za koji nisi siguran kuda vodi, ne okreći se unazad iz straha. Umesto toga, postavi ugaonik i šestare nad svojim životom i kroči napred, jer svetlost je uvek tu onima koji je traže. 
I tako, dragi brate, kroz ovaj citat Ive Andrića, mi smo pozvani da razmišljamo o svom životu kao o hramu koji gradimo. Svaki strah koji prevladamo je kamen koji postaje deo te građevine. Svaki trenutak koji živimo punim plućima je svetlo koje obasjava naš put. Neka nas ovaj citat podseti da strahovi nisu naši gospodari, već samo iskušenja koja nas čine jačima. 
Br. Z.P. 6025. G.i.s.