„Kao iznad, tako i ispod; kao u nebesima, tako i na zemlji; kao u makrokosmosu, tako i u mikrokosmosu.“
Hermes Trismegistus, Smaragdna tabla

Ne postoje dva Boga. Jedan je, ali se u ljudskom iskustvu razdvaja, uvija i lomi kao u puknutom ogledalu. Poput čoveka koji ga oblikuje iznutra, i Bog se u mojoj svesti pokazuje kao bipolaran: Svetlost i Senka, Hrist i Antihrist. Dva pola jednog arhetipa, dva glasa iste večnosti.

Hrist se rađa u suncu svesti, u onom uzvišenom trenutku kada čovek prepozna sopstveno božansko poreklo i krene putem preobražaja. On je arhetip ujedinjenog bića, Spasitelj u nama, princip sklada i ljubavi. Antihrist, međutim, nije stranac; on je Senka, onaj odbačeni deo mene samog, skriven u podzemlju nesvesnog. On je strašno ogledalo koje pokazuje ono što ne želim da vidim, ali bez čega nema potpunosti. „Ja sam Taj koji odbacuje sve što je lažno,“ kaže hermetizam, a šta je lažnije od poricanja sopstvene senke?

Hermes uči da sve ima svoje polove, da nema svetlosti bez tame niti tame bez svetlosti. I zaista, bez spuštanja u Had, nema uskrsnuća. Bez suočavanja sa Zveri, heroj se ne rađa. Ako bih odbacio Antihrista, Hrist u meni ostao bi samo idealizacija, nedodirljiv, bezličan, lišen korena u zemlji. Carl Gustav Jung me podučava: „Svetlost ne postoji sama po sebi, već mora imati i tamu za svoje prisustvo.“

U mom unutrašnjem vrtu, Hrist je bela latica ruže, dok je Antihrist ona crvena. Tek zajedno čine cvet. Bela je Albedo, pročišćenje i jasnoća, dok je crvena Rubedo, potpuna transformacija i vaskrsnuće. Ali pre njih mora doći Nigredo, tamna noć duše, raspad starog bića. Antihrist, dakle, nije samo poricanje dobra; on je nužno uništenje starog, alhemijska smrt ega. Njegov glas ne govori iz zla, nego iz ranjene duše koja odbija da prihvati licemerje lažne svetosti. U njemu čujem šapat sopstvene unutrašnje istine, koja traži da prestanem sa bežanjem. Zato je i on moj učitelj, grub, ali neumoljiv. „Morate imati haos u sebi,“ kaže Nietzsche, „da biste rodili zvezdu koja pleše.“

Sećam se trenutka kada sam se prvi put susreo sa sopstvenom senkom. Nije to bio ritual, niti vizija u meditaciji, već običan trenutak, u tišini, pred ogledalom, kada su moje oči videle ono što sam dugo poricao: slabost, zavist, strah. Taj susret nije bio poraz, već početak mog istinskog rada. Tek tada sam shvatio da unutrašnja alhemija nije bekstvo u svetlost, već putovanje kroz tamu.

Pustinjski prizor Hrista podseća me na tu istinu. Isus, nakon krštenja, odlazi u osamu četrdeset dana. Glad, samoća, iskušenja, kamenje koje bi moglo postati hleb, visina sa koje bi mogao da se baci i dokaže ko je, kraljevstva sveta ponuđena u zamenu za poklonstvo. Đavo ga iskušava, ali Isus ne popušta. On pokazuje da Spasitelj nije onaj koji beži od tame, već onaj koji je nadvladava.

U tom prizoru prepoznajem vlastitu pustinju. Glad tela, oholost uma, žeđ za vlašću, sve su to iskušenja koja stoje na mom putu. Nije dovoljno izgovoriti reči, već proći kroz vatru sopstvenih slabosti. A tada otkrivam da đavo nije moj neprijatelj spolja, već moj nesvesni ja. „Najveća i najvažnija borba čoveka,“ piše Dostojevski, „odvija se u njegovom unutrašnjem svetu.“

Kao Mason, ja ne mogu da živim u jednostranosti. Moja kecelja nosi ružu sa belim i crvenim laticama, i ona me uči da bez jedne nema druge. Bela latica podseća me na nevinost i čistoću, crvena na strast i krv, na bol i snagu. Poput dva stuba Hrama, Jakin i Boaz, i svetlost i tama stoje na ulazu mog puta. Samo između njih, u ravnoteži, mogu pronaći Istinu.

Ali jednog dana, u času unutrašnje alhemije, događa se susret. Svetlost i Tama prestaju da se bore i postaju jedno. Ne Hrist protiv Antihrista, već njihovo venčanje, ruža koja konačno cveta. Tada više nema imena, nema podela, nema dualizma. Postoji samo Jedno, Onaj koji jeste. I tada, iz pepela, kao Feniks, rađa se pravi Čovek: ni svetac ni grešnik, već celina. „Koja ti je korist,“ pita se u Corpus Hermeticum, „ako ne rodiš Boga u sebi?“

To je moja misija, moj Put Sudije i mog Masonstva: da u svakoj presudi prepoznam i belu i crvenu laticu, i Hrista i Antihrista. Da znam da bez tame ne bih razumeo svetlost, a bez bola ne bih osetio ljubav. Tek tada moja reč može biti pravedna, jer nije izrečena iz jednostranosti, već iz unutrašnjeg jedinstva.

U mom srcu, ruža i dalje raste. Njene bele i crvene latice šapuću mi da sam celovit tek kada prihvatim sva svoja lica i sve svoje senke. U tom trenutku shvatam: Bog nije podeljen. Ni ja nisam podeljen. „Sve je Jedno.“ - Hermes Trismegistus.

Br. Zoran Popović
6024. G. i. s.