Ja, Mason, nisam samo član jednog drevnog Reda, niti samo čovek koji je obukao kecelju i položio zakletvu. Ja sam tragalac, večiti učenik i graditelj nevidljivog Hrama, čija su vrata urezana u unutrašnjosti moga bića. Kada kažem „ja sam Mason“, to nije izjava ponosa, već tiho priznanje duše koja je pronašla putokaz između tame i svetlosti.

Od prvog trenutka kada sam kročio na stazu bratstva, shvatio sam da Masonerija nije spoljašnji ukras, već unutrašnje posvećenje. Ona nije data da bih bio iznad ljudi, već da bih bio bliži čoveku i bliži sebi. Put Masona vodi iz sveta privida u svet istine, iz haosa u harmoniju, iz neznanja u razumevanje. „Put duhovnog razvoja je put  od mnoštva ka Jednom,“ kako je zapisao hermetički mislilac. Taj put nije lak, jer svaka stepenica otvara nova iskušenja, a svaka vrata kriju ogledalo koje mi pokazuje ono što jesam, ne ono što želim da budem.

Filozofi su vekovima govorili da je najveća pobeda, pobeda nad samim sobom. Hermetički mudraci učili su da ono što je gore jednako je onome što je dole, a ono što je spolja odgovara onome što je unutra. „Čovek je microtheos, mali bog, u kome se ogleda celi univerzum,“ stoji zapisano u Corpus Hermeticum. Tako i ja, Mason, shvatam da ne mogu graditi Hram čovečanstva ako ne izgradim Hram u sebi. Moj ugaonik je moje merilo, moj šestarski krug su moje granice, a moja kecelja je podsetnik da čistota nije stanje tela, već stanja duše.

Ja, Mason, nosim odgovornost pred ljudima, ali još veću pred sobom. Jer ako lažem druge, prevario sam trenutak; ali ako lažem sebe, prevario sam večnost. „Samoistina je temelj sveg znanja i sve mudrosti,“ rekao je Johann Gottlieb Fichte. U tom smislu, Masonerija je moj večiti podsetnik da budem istinit, čak i kada istina boli, da hodam uspravno čak i kada je lakše klečati, da tragam za svetlošću čak i kada tama preti da proguta sve.

Postoji u meni plamen, isti onaj koji je vekovima palio srca mudraca, proroka i posvećenika. Taj plamen nije spoljašnja vatra, već unutrašnje sunce koje ne zalazi. „Oganj koji je u meni, povezan je sa ognjem koji je iznad mene,“ učili su stoici. On me podseća da sam večiti učenik. Jer Mason nikada ne može reći: „Dostigao sam sve.“ On može samo reći: „Nastavljam da tražim.“
Kada se osvrnem na put iza sebe, vidim tragove tame iz koje sam izašao. Ali shvatam da ta tama nije neprijatelj, već učitelj. Bez tame ne bih poznavao svetlost; bez iskušenja ne bih poznavao snagu. „Duša raste kroz suprotstavljanje,“ zapisao je William Blake. Tako i Hiram, čija legenda odjekuje u svakom Masonu, nije samo priča o smrti i vaskrsnuću, već i o meni, o mom ličnom padu i mom unutrašnjem ponovnom rađanju.

Ja, Mason, hodam između vidljivog i nevidljivog, između reči i Tišine, između zemlje i neba. I dok drugi traže odgovore u spoljašnjem svetu, ja znam da se najveća tajna nalazi u unutrašnjem čoveku. „Sve što je spolja, jeste unutra,“ tvrdio je Jacob Boehme. Moj zadatak nije da izgradim zidove oko sebe, već mostove između sebe i drugih, između čoveka i Boga, između prolaznog i večnog.
Ako me pitate ko sam, odgovoriću: „Ja sam graditelj.“ Ako me pitate gde gradim, reći ću: „U tišini svoje duše.“ Ako me pitate zašto gradim, reći ću: „Da bih, kako je rekao Platon, preveo dušu iz stanja postajanja u stanje bivstvovanja.“

Ja, Mason, nisam završen. I možda nikada neću biti. Ali upravo u toj nedovršenosti leži moja snaga. Jer Hram kojem težim nikada ne može biti dovršen ljudskom rukom. On je večiti projekat duše, večiti izazov i večita nada. I zato hodam, s ugaonikom u ruci i svetlom u srcu, znajući da je moj put večan i da je svaka stepenica bliža Istini.

I dok dišem, ponavljam sebi: Ja, Mason, ne tražim kraj puta, jer put je moj cilj. Ne tražim konačnu istinu, jer istina je beskrajna kao i Nebo. Ne tražim da drugi priznaju ko sam, jer moje priznanje dolazi samo iz Tišine Velikog Arhitekte.

Ja, Mason, jesam i biću.
Rekao sam...

Br. Zoran Popović
6025.G.i.s.